Poslanički i odbornički imunitet — dokle seže i šta ne pokriva

Imunitet izabranih funkcionera jedno je od najčešće pogrešno shvaćenih pravnih pojmova. U javnosti se doživljava kao potpuna zaštita — kao da poslanik ili odbornik sa govornice može da kaže bilo šta, bez posledica. Pravno, međutim, imunitet ima jasno određene granice. On štiti slobodu političkog izražavanja, ali ne i uvredu, klevetu ili pretnju upućenu drugome.

U ovom tekstu objašnjavamo šta je imunitet, po čemu se razlikuje poslanički od odborničkog, i gde tačno prestaje njegova zaštita.

Šta je imunitet i čemu služi

Imunitet nije privilegija pojedinca — to je zaštita funkcije. Njegov cilj je da izabrani predstavnik može slobodno da iznosi mišljenje, glasa i učestvuje u raspravi, bez straha da će zbog svog političkog stava biti krivično gonjen. Time se štiti slobodna debata kao temelj demokratskog odlučivanja.

Ključno je razumeti šta je predmet te zaštite: štiti se iznošenje mišljenja i glasanje u vezi sa poslovima koji su u nadležnosti tela u kome funkcioner sedi. Zaštita se vezuje za obavljanje funkcije, a ne za ličnost onoga ko je obavlja.

Poslanički imunitet — zajamčen Ustavom

Narodni poslanici uživaju imunitet koji je zajamčen Ustavom i zakonom. On obuhvata takozvani materijalni imunitet — poslanik ne može biti krivično gonjen za izraženo mišljenje ili glasanje u obavljanju poslaničke funkcije. Ta zaštita je široka jer je reč o najvišem predstavničkom telu, ali ni ona nije bezuslovna: vezuje se za obavljanje funkcije, ne za bilo koju izgovorenu reč.

Odbornički imunitet — uži, propisan statutom

Odbornik u lokalnoj skupštini ima uži imunitet od narodnog poslanika. Njegov imunitet nije zajamčen Ustavom, već je propisan statutom i poslovnikom skupštine jedinice lokalne samouprave. Suština je, međutim, ista kao kod poslanika: štiti se davanje mišljenja i glasanje, ne i uvreda.

Advokat Andrija Krasić, koji je u jednom takvom postupku zastupao oštećenog, ovu granicu objašnjava jasno:

Imunitet znači da odbornik ili poslanik prilikom davanja mišljenja za govornicom i glasanja u skupštini ne može krivično da odgovara. Ali tu stoji kvaka — jedno je dati mišljenje ili glasati, a drugo je tendenciozno i sa umišljajem nekoga vređati ad hominem, po ličnim svojstvima, i to lice koje nije ni prisutno, niti je funkcioner ili političar.

Andrija Krasić, advokat

Gde prestaje zaštita: napad ad hominem

Granica se povlači tamo gde govor prestaje da bude politički stav i postaje lični napad. Latinski izraz ad hominem znači „na čoveka" — reč je o napadu usmerenom na ličnost, izgled ili dostojanstvo pojedinca, umesto na njegove argumente ili rad.

Kada funkcioner sa govornice iznosi mišljenje o nekom pitanju iz nadležnosti skupštine — makar to mišljenje bilo oštro ili kritično — to je zaštićeno. Ali kada tendenciozno vređa i ponižava konkretno lice, pogotovo lice koje nije prisutno, nije funkcioner i čiji rad nije ni na dnevnom redu — to više nije politička debata, već krivično delo uvrede, koje imunitet ne pokriva.

Ovu razliku potvrdila je i domaća sudska praksa. O konkretnom slučaju u kome je sud prvi put povukao ovu granicu i doneo pravnosnažnu presudu, detaljno smo pisali u tekstu Imunitet odbornika nije neograničen.

Zašto je ova granica važna

Razlikovanje političkog govora od ličnog napada nije pravna sitnica — ono štiti dostojanstvo pojedinca od zloupotrebe javne funkcije. Skupштinska govornica postoji da bi se kroz raspravu unapredilo društvo, a ne da bi bila zaklon iza kog se nekažnjeno vređa. Imunitet je tu da zaštiti debatu, ne da zaštiti onoga ko debatu pretvara u nasilje.